Jedinstvena kolekcija „vespi” koja zaokružuje period od nastanka legendarnog skutera pa sve do novog milenijuma, prikazana na Senjaku. Atrakcija „vespa” Novaka Đokovića
Napisani su knjige, eseji, posvećeni filmovi, a, u moto istoriji sveta, ne postoji ni jedan model motocikla na koji je „potrošeno” više talenta nego je to „vespa”, (zolja/ pčela). Model– brend za sebe, postao je stil života generacija. Genijalna ideja, koja je očarala svet, konstruktora avio motora, pretočena je, u, najpopularniji model, svih vremena, čitave zemaljske kugle. Jer, epohalan izum, da se zaobiđe prenos i smesti mali, jednoklipni, dvotaktni motor, iznad samog pogonskog točka, „premosti”, niz „nesavršenosti” prenosnika snage (lanaca, kardana i kasnije kajševa) imao je „sve”. I uz minimalan auto, „fiata 500 –topolino”, italijanske porodice, prihvatile su „vespu” kao jeftino, pouzdano, prevozno sredstvo. Sve je počelo da se vezuje za ovo malo „dvotaktno čudo”, sa rezervnim točkom i paljenjem na nožnu „kurblu”, lako dostupnim motorom, pouzdanom u svim mogućim uslovima.
Čak je i famozni „Latin laver”(latinski ljubavnik) poistovećen sa ovim „šmekerskim” skuterom svih generacija. Nakon filma („Ljubav i moda”), zanosne Bebe Lončar i Beograd je postao prestonica i eksponent italijanskog „slatkog života”, pogotovu za zemlje iza gvozdene zavese, a „vespa” je ušla u istoriju i kod nas. I dan danas je, za većinu muškog dela populacije, od 30 godina pa na dalje, „vespa” znak dobrog ukusa i deo urbane legende.
Upravo čovek, treće generacija beogradskih „vesparoša” (ne „vespaša” kako naglašava) Vladan Konstantinović–Štale, fascinirao je javnost u manifestaciji „Noć muzeja” . U svojoj kući i „Muzeju vespi”, na Senjaku, prikazao je svoju vrednu kolekciju od 31. potpuno restauriranog modela ovog kultnog italijanskog skutera.
Kolekciju, koju, naglašava, nikad ne bi uspeo da stvori, da nije bilo njegovog druga i kuma, pokojnog Zorana Luburića –Lubure, legendarnog stručnjaka za „vespe” i prijatelja iz „Vespa kluba Srbija”. Štale smatra da duh Beograda i „vespe”, ne bi opstao samo zbog glumca Dragana Nikolića, sveštenika, advokata, novinara, lekara običnih i neobičnih ljudi, koji su vozili ove dvotočkaše, da nije bilo Zorana Luburića koji je svojom harizmom okupljao i učio ljubavi prema „vespi” sve pripadnike, te treće beogradske generacije vesparoša (sada 50.–60. godišnjaka). Oni, koji su se svake nedelje, u podne, prikupljali kod restorana „Madera” na ulazu u Tašmajdanski park i čuvali taj nepresušni „šmek Beograda”. Sjajno prikazan u pozorišnoj predstavi „Vesparoš” sa Aljošom Vučkovićem, Goranom Sultanovićem i mladim glumcima „FDU” ali koja je bila svojevrstan omaž Zoranu Luburiću, Gagi Nikoliću i svima onima značajnim za harizmu Beograda i legendarnog skutera.
Atrakcija u „Noći muzeja” bila je i jedinstvena „vespa” oslikana specijalnom „er braš” tehnikom, sređena u čast našeg šampiona Novaka Đokovića, (nabrojani su svi njegovi osvojeni „Gren slemovi”) koji je delima zadužio Srbiju, a „Vespa klub Srbija” mu na ovaj način odao počast.
Vrednu kolekciju Vladana Konstantinovića–Štaleta ilustruju mukotrpan trud i traganje za delovima retkih starih modela, po buvljim pijacama širom Italije, započet još 70. godina prošlog veka. Neke su modele i delove pokušavali da kupe ili nabave po deset godina i duže. Ali i istrajnost doajena Zorana Luburića, Štaleta, Igora, Stevana, Paje i drugih članova i osnivača „Vespa klub Srbija” je bila nepokolebljiva. U sastavu su im još klubovi ljubitelja ovog skutera u Valjevu i Novom Sadu. Popularni, ne tako stari modeli „pe–iks”–a („px”) od 125, 150 i 200 kubika, proistekli su iz osnovnog modela, kao naslednici čuvenih „vespi”: „sprint”, „dži –es” „super sport” a izašli su sa traka fabrike „Pjađo”, kao odraz potražnje tržišta i spoja prošlosti i budućnosti.
Maestralno restaurirani modeli, deo kolekcije, čuveni„dži –es” iz 50. godina prošlog veka, (vrede po 15 –20 hiljada evra) ili sređeni ali zarđali (sada najveći hit– prirodna rđa) „super– sport” nemaju cenu, misli Štale. Jer, predstavljaju ljubav prema prijateljima, drugarstvo, beskomromisnom duhu beogradskog šmekera na „vespi”. Počasno „vespa ime”–zapravo „titulu”– „Đorđe”, mogao je da „ponese” samo neko ko se dokazao, dugim vožnjama po svetu, ali i padovima, lomovima kostiju, koji mu nisu izbrisali ljubav prema fascinantnom skuteru i moto priči mladosti. Uglavnom, Štale podseća da je izložbu „Muzeja vespi”, pre četiri godine, u Knez Mihajlovoj ulici – galeriji „Progres”, videlo nekoliko desetina hiljada posetilaca. Dobija često pozive iz sveta i regiona, da gostuje sa kolekcijom ovih retkih i značajnih model iz „vespa istorije”. Smatra da ekskluzivnost i atrakcija ove kolekcije mora da ostane turistički adut našeg grada. Kao svedočanstvo jednog vremena koje, tvrdi, nije prohujalo, već kao najređi nakit ili slikarska dela velikih majstora, ima sve veću vrednost i značaj. Da ima istine u njegovim rečima, uverili smo se te majske večeri u dvorištu njegove kuće, dok su posetioci navirali. Jer, pored Štaleta, Paje, Igora, su sedeli i stariji, predstavnici „ prve i druge vespa generacije” Beograda: Dane Rakić –Kengur, Jovica Lešiga –Zmija, pa čuveni (iz Borine pesme) Žika Živac, ali i „podmladak” koji će sačuvati taj neponovljivi „vespa duh” Beograda, uveren je Vladan Konstantinović –Štale.
Tekst:D.K.–I.
Foto: V. Marković
Copyrights:www.pinkla.rs
